Kliker.info

Piše :  Gojko Berić  Oslobođenje

Ah, ta famozna međunarodna zajednica! Ne može se reći da zvuči loše, ali ne funkcioniše. Bar što se ovog drugog tiče, njena sličnost sa Bosnom i Hercegovinom je poprilična. A kad ni upravitelj ni onaj kojim se upravlja ne funkcionišu kako treba, frustracije su obostrane, a rezultati ispod očekivanja. To što međunarodni faktori, oličeni u najvažnijim bjelosvjetskim činovnicima na privremenom radu u ovoj zemlji, iz godine u godinu daju sebi prolazne ocjene, čak i izdašne pohvale, nije razlog za neku veselost. Ako je od jedanaest postdejtonskih godina, brat-bratu pet otišlo niz vjetar, izgubljeno u lutanjima, neodlučnostima, trulim kompromisima i vođenju inat politike kao najboljeg načina da se ništa ne učini – onda je Bosna i Hercegovina vjerovatno jedina zemlja u svijetu koja ima više vremena nego što može da ga potroši. Običan čovjek nije više u stanju da se u svemu tome snađe, pa politika završava u zapećku njegovog interesovanja. Neka narodu neko, recimo, jasno kaže jesu li famozna “tri evropska principa”, koji se tiču reforme policije, precizno definirana ili je dopuštena njihova neograničena relativizacija. Primjenjuju li se isti principi u zemljama Evropske unije ili je, kako tvrde banjalučke kadije, riječ o nekakvim fantomskim pravilima koje je, “po nalogu bošnjačkih unitarista”, izmislio omraženi Pedi Ešdaun? Prilično zamršena stvar. Ako u pomoć pozovete zamjenika visokog predstavnika, američkog diplomatu Rafija Gregorijana, trenutno najangažovanijeg čovjeka u jalovim pokušajima da se izvede željena policijska operacija, to vam neće biti od naročite koristi. Naš se Rafi, naime, već neko vrijeme ponaša čudno, što je, po svemu sudeći, posljedica njegovog umora od, kako sam kaže, “konstantnog udaranja glavom o zid”.  Gregorijan je na početku svoje misije bio jasan i izričit: policija se mora organizovati na državnom nivou, kao jedna od poluga svakog sistema, za nju neće postojati entitetske granice, a entitetske policije će biti ukinute. Jedino bi javni red i mir i regulacija saobraćaja bili u nadležnosti lokalnih policijskih oblasti. Sve ostalo – poput ratnih zločina, organizovanog kriminala i terorizma, bilo bi stvar države. Međutim, takav policijski model je crvena krpa u očima lidera Republike Srpske. Dodik ne dopušta prelazak entitetske granice i ne želi ni čuti za ukidanje policije i MUP-a tog entiteta. Uvijek spreman na produbljivanje “hladnog rata” sa Sarajevom, ne jednom je poručio: “Ako se na tome insistira, idite u Evropu bez nas.”Gregorijan je pred tim tvrdokornim stavom ostao nemoćan. Gubio je rundu za rundom u nastojanjima da omekša Dodika, a onda se naglo okrenuo i udario štapom po Harisu Silajdžiću i Mladenu Ivaniću, optuživši ih da su minirali dogovor koji “samo što nije bio postignut”. Iako Silajdžić i Ivanić nisu u ovoj priči nimalo nedužni, ne postoji kombinacija kojom se oni mogu strpati u isti koš. Oni sami ne bi to nikako mogli podnijeti. Napuštajući jedan u nizu promašenih sastanaka sa liderima vodećih stranaka, razočarani Gregorijan pogledao ih je ljutito i rekao: “Radite šta hoćete, ja odoh kući.”  U politici su kompromisi nužni, ali ako se principi koji se stave na stol počnu mutirati tako da postanu neprepoznatljivi – kao što se to događa u slučaju reforme policije – dobije se pehar ispražnjen od vlastitog sadržaja. Gregorijanu više ne smetaju ni MUP Republike Srpske, ni srpska policija, ni njena isključiva nadležnost za sve policijske poslove u entitetu. Dobio je podršku i od naše prijateljice Doris Pak. Ona je otišla Dodiku na noge i saopštila mu da njoj ni u kom slučaju ne smeta naziv Republika Srpska, da bi uskoro potom u Sarajevu izjavila da je Bosna i Hercegovina, pored ostalog i zbog entitetskog glasanja, “crna rupa” Evrope.Šanse da se dogovor postigne u ovom trenutku su gotovo nikakve. Pa ako stvar već treba da propadne, onda, Rafi, bar reci popu pop, a bobu bob. Reci ko je, i zašto, kriv što se sve tako neslavno završilo, jer ta rašomonijada nema više nikakvog smisla. Gordijev čvor se ne da razvezati. Da je to bilo moguće, Aleksandar Makedonski ne bi potegao svoj mač.Jedan od samuraja u ovoj priči je visoki predstavnik Kristijan Švarc Šiling. On je jednog jutra, krajem marta, krenuo da uhvati muštuluk, objavivši kako se Dodik složio da neće biti policije Republike Srpske. Čak ga je i citirao: “Jako je to teško za mene, ali ću se složiti s tim.” Istina, iskusni Nijemac je dopustio mogućnost da je Dodik išao na blef, jer je shvatio da se niko drugi ne usuđuje da povuče “samoubilački” potez. “Znači da Bošnjaci loše igraju šah”, zaključio je visoki predstavnik. Novine su sutradan objavile Dodikov demanti. Švarc Šilingovu interpretaciju njihovog kratkog dijaloga nazvao je insinuacijom i upitao: “Ukoliko sam zaista dao pristanak na ukidanje policije Republike Srpske, zašto onda gospodin Haris Silajdžić takvo rješenje nije prihvatio?”  Ako vam dakle, poslije svega, ništa nije jasno, nemojte za to kriviti ograničenost vlastitog uma. Krivi su oni što kradu bogu dane i godine, nemoćni da riješe taj i mnoge druge probleme.